Pitao si gde,
pitala sam kada.

Tišina je uvijala
mračne zidove metroa.

Na raskrsnici,
pod neumoljivim svetlima
Tajms Skvera
gubili smo se
u titrajima
neonskih reklama -
svako uz svoju fascinaciju.

Šapat nepoznatih jezika
prskao je iz zidova nebodera.
Vreva je stišavala
žamor naših želja.

Žuti taksi trubi,
saplićem se o sopstvenu nogu.
Grad bruji.

Lica se smenjuju
na našim licima,
Stranice promiču
u beznadežnom trku.

Crpimo iz nemirnih žila Njujorka,
znajući da vreme
prebrzo otiče
i ne ostavlja mesta
za mutne fotografije.

Pulsirajući ritam sporednih ulica
vrteo nas je
kao igračku
u rukama deteta.

Lako sam nestajala
i opet se pojavljivala -
uvek na istom mestu:
82. ulica. Stanica metroa.

Tu, iza ugla,
tik do Prirodnjačkog muzeja,
plava svetla iznajmljenog stana
skrivala su dan.

Sa prozora, uzalud sam vikala:
“Nosi me do Bronksa!”

Jer,
u Bronksu se gubi linija
između onog što smo hteli
i onoga što tražimo.