U ovom ciklusu
dok Saturn okreće
svoje prstenove,
otežale od prošlih vremena -
uvek u smeru kazaljke sata -

osećaj nemoći
bledi i nestaje
zapljusnut rečima osude
zalepljenih na parole.

Reči što pucaju u povike,
razbijaju noć
kao čelik o beton.

Hodaju kroz mraz.
Koraci odbijaju da prate
tuđe tragove.
Dižu pesnice:

Lakše je uhvatiti munju
nego pokidati lance.

Urlaju im nesputane duše
dok ne stignu do mesta
gde počinje ćutanje.

Da li si ikada čuo tišnu
sto hiljada ljudi?

Ta tišina teče kroz kosti -
hladna, neprekidna.
Tišina što peče ispod kože,
ispod glasova
koji nikada više
neće progovoriti.

Ona plavi preko lica,
gasi osmehe,
pogled obara.

A svaki minut
širi se kao godina.

Da li smo nešto naučili
u preteklih 28 godina?
- stari učitelj Saturn pita.

A onda -
Odgovor pokulja
iz najdubljeg mraka,
iz tišine okrenute ka unutra.

Stotine hiljada izdaha
proterano kroz pištaljke.
vrište oni što su ćutali -
za one što večno ćute.