Uvek sam imala više godina
nego što treba
za...
"prvu ljubav.”

Prvi let.
Prvi put da nekome
utonem u ruke
i ne gledam
gde su mu nokti.

Neke stvari su došle prerano.

Reči bez metafora,
pogledi bez osećanja,
dodiri...
bez dozvole.

Naučila sam da se sklonim.
Da budem fina.
Da ne pitam.
Uglovima usana
da se smeškam
dok mi ne postane muka.

Znam znakove.

One iznad vrata.
One zaglavljene među zubima.
One koje niko ne izgovara –
dobro poznate.
Prevarantske.

Sada sam zid.
Tu su vrata, al bez kvake.
Tu je prozor, al zamagljen.

Predugo sam se čuvala.
Toliko da sad niko
ne zna ni da sam tu.

A unutra…

Još uvek čeka jedna klinka.
Široko razrogačenih očiju,
džepova punih pitanja.
Koja misli...
jednog dana…
neko će doći,
stati ispred mene,
pogledati pravo,
bez igre, bez glume -

i reći:

Hajde. Sad je pravo vreme.