Probudila sam se
kao posle lošeg seksa.
Ne onog gde makar možeš da se smeješ,
nego onog gde ćutiš,
gledaš u plafon
i razmišljaš
šta je pošlo naopako.

Ulice su još tople od dodira.
Gume su se topile,
tela su se gurala.

A sad –
masne fleke na asfaltu,
miris dima
koji više nije
ni buntovan,
ni romantičan.

Policajci stoje
s rukama u džepovima -
kao tip koji je prebrzo svršio
i sad se pravi
da mu nije stalo.

A na ekranima -
političari se smeškaju
onom poznatom grimasom
koja obećava
da će sledeći put trajati duže,
da su nas "pogrešno shvatili”.

Ma, daj.

Ti znaš da lažu.
Znaš da posle revolucije
ne dolazi orgazam,
nego hladan vazduh,
i osećaj
da si mogao jače.
Više.
Nešto što neće da uvene
pre nego što se rodi.

Gutam pilulu za dan posle,
ali gorčina ne silazi niz grlo.
Ostaje –
na jeziku,
pod noktima,
u rupama između rebara.

”Posle jebanja nema kajanja”, kažu,
ali posle revolucije
čučim gola,
dupetom stisnuta uz zid
koji nije ni napukao.

Brojim kovanice.
Shvatam
da nemam ni za doručak.